Момчило Настасијевић

(Горњи Милановац, 23.09.1894 — Београд, 13.02.1938)

Момчило Настасијевић је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата. Рођен је у Горњем Милановцу 1894. године, у неимарској породици пореклом са Охрида. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку "Пет лирских кругова", која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.

Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности. Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.

ПЕСНИШТВО

Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два рата. У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболиста. Основни појам његове поетике, "родна" или "матерња" мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Настасијевић је уложио велики рад да би стигао до својих лирских кругова и док је био задовољан њима, испробавао је сва могућа сазвучја међу речима нашег језика, све преливе смисла и различити односа вербалних знакова. Његова концизност, та особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољности, већ је израз борбе против тих мана у које упадају они који поезију пишу олако.

ЦИКЛУСИ

Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.

Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин, нежна.

Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт.

У Бдењима, преокупације декором и сентиментом из претходних циклуса уступају место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције.

Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли.

Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град, апокалиптичне дрхтаје, сагледавање несавладивих личних раздирања и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека.

Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.

Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.

ДРАМА

Настасијевић је осим песама писао и драме. Његов драмски рад обухвата две књиге: Драме и Музичке драме. Музичке драме су драме у стиховима, концизне, предвиђене за каније компоновање, али сувише окренуте песничким вредностима да би била оперска либрета.

"Међулушко благо" је сплет тема из наше народне бајке, са непотпуним оквиром сеоске приче.

"Ђурађ Бранковић" има историјски сиже и духовност средњег века.

Остале три драме су у прози:

У драми "Код вечите славине" се осећа присуство легенде и драмски значајно присуство музике.

"Господар Младенова кћи" је драма из маловарошког живота за време Првог светског рата.

Радња драме "Недозвани" се догађа на Топчидерском брду и време је "садашње".

Од свих ових дела, на позорници су биле приказиване драме "Недозвани", "Господар Младенова кћи" и опера "Ђурађ Бранковић", са музиком Настасијевићевог брата Светомира. Не може се рећи да Настасијевићеве драме откривају стварни смисао за сцену, иако у њима има и заплета и дијалога који би на сцени били ефектни. По речима критичара, Момчило Настасијевић се није показао као стварни позоришни таленат, али није своје драме писао ни искључиво као песник. Он је хтео један нови медијум, хтео је на сцену, као песник или не. Тешко се пробијао до признања, још теже је долазио до општења са публиком и чини се да је покушавао да, преко позорнице, успостави контакт са људима за чији језик и на чијем је језику писао.

ПРОЗА

Прозна дела Момчила Настасијевића, "Из тамног вилајета" и "Хроника моје вароши", ослањају се на народне приповетке и, знатно мање, на приповетке Борисава Станковића. Настасијевићев прозни израз, односно језик, је густ, идиоматичан, јарко обојен, пун инверзија, ритмичан, али ипак има каденцу прозе и разликује се од језика његових песама.

БИБЛИОГРАФИЈА - ИЗДАЊА

Настасијевић, Момчило. "Међулушко благо", Београд : С. Б. Цвијановић, 1927.

Настасијевић, Момчило. "Из тамног вилајета", Београд : С. Б. Цвијановић, 1927.

Настасијевић, Момчило. "Ђурађ Бранковић", 1929.

Настасијевић, Момчило. "Код 'Вечите славине'", 1929.

Настасијевић, Момчило. "Недозвани", Цетиње: Државна штампарија, 1930.

Настасијевић, Момчило. "Господар Младенова кћи". Цетиње: "Запис", 1931.

Настасијевић, Момчило. "Пет лирских кругова", Београд: [б. и.], 1932.

ЛИТЕРАТУРА

Деретић, Јован. "Кратка историја српске књижевности", Београд: БИГЗ, 1990.

Павловић, Миодраг. "Есеји о српским песницима". Београд: "Вук Караџић", 1981.

СПОЉАШНЕ ВЕЗЕ